Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Po­če­lo je kao ču­ve­na igra de­tek­ci­je iz još ču­ve­ni­je "Kvi­sko­te­ke": "Oso­ba A, pred­sta­vi­te se!"
- Ja sam Bil Klin­ton, biv­ši pred­sje­dnik Ame­ri­ke i je­dan od naj­ve­ćih zlo­či­na­ca u mo­der­noj svjet­skoj isto­ri­ji!"
- Oso­ba C, pred­sta­vi­te se!"
- Ja sam Ća­mil Du­ra­ko­vić, pred­sjed­nik Op­šti­ne Sre­bre­ni­ca, i ovaj u sre­di­ni mi do­đe pet mi­li­o­na eura, a ja nje­mu još ko­ju ka­me­ni­cu!"
- Oso­ba B, pred­sta­vi­te se!"
- Ja sam šta god dru­ga­ri s lijeva i de­sna ho­će da bu­dem, ni­je pro­blem, sve­ga mi, s tim što se Sr­bi­ja sa­gi­nja­ti ne­će, a za Sr­be će­mo se do­go­vo­ri­ti, ni­je fr­ka!"
Po­tom je pre­ra­slo u ne­što na­lik bofl "Pa­ro­vi­ma": Klin­ton je djelovao kao Zmaj od Ši­po­va ko­ji se na­po­kon do­ko­pao mi­kro­fo­na sa­mo za se­be, naš ve­li­ki vo­đa li­čio je na Acu Dis­kre­ci­ju, a Du­ra­ko­vi­ć jed­na­ko kao Ća­mil Aj­fon, ne­do­sta­ja­li su još sa­mo Mi­lo­mir Ma­rić sa pi­ta­nji­ma na ko­je sam od­go­va­ra i Le­pa Lu­kić da po sto­ti put is­pri­ča svo­ju ži­vot­nu pri­ču.
Me­đu­tim, on­da se za­ku­va­lo, pre­mi­jer je iz po­zi­ci­je in­fe­ri­or­nog pre­šal­to­vao u "če­tvr­tu" i svi­ma odr­žao pre­da­va­nje, po­čev­ši s tim da mu ni­je bi­lo baš pri­jat­no da pre­lo­mi i sjedne da raz­go­va­ra s čovjekom ko­ji je na­re­dio bom­bar­do­va­nje Sr­bi­je još dok je on bio mi­ni­star in­for­mi­sa­nja, ali je shva­tio da za­rad bo­ljeg sjutra mo­ra da raz­go­va­ra sa svi­ma, baš ka­ko mu je na­lo­že­no, ovaj, su­ge­ri­sa­no iz pri­ja­telj­skih cen­ta­ra mo­ći i naj­bo­ljih namjera za Sr­bi­ju, s ob­zi­rom na to da se kao dr­ža­va vo­di­mo ko li­ce s po­seb­nim po­tre­ba­ma ko­jem je po­treb­na nje­ga, vo­dič i pa­tro­na­žna se­stra za­rad mi­je­nja­nja pe­le­na.
Po­tom je usli­je­dio već ču­ve­ni go­vor, efekt­ni­ji od Mar­tin Lu­ter Kin­go­vog, u ko­jem je i Aca Dis­kre­ci­ja ob­ja­snio da ima san, s tim što se uvijek pro­bu­di u zno­ju i vik­ne: "Ne­e­e­e­e­ee, Vo­jo, ni­sam ja, maj­ke mi, To­ma je!"
- Svi smo gri­je­ši­li u mla­do­sti, ali zna­te ka­ko ka­žu: "mla­dost – lu­dost", pa ne tre­ba uze­ti za zlo ni­ko­me od nas šta smo go­vo­ri­li, mi­sli­li, či­ni­li i vje­ro­va­li pri­je 20 go­di­na, jer to bi bi­lo jed­na­ko kao da Ra­si­mu Lja­ji­ću ka­že­te ka­ko vi­še ni­je za­šti­ćen pod­sta­nar u vla­di, što je, re­al­no, i glu­po i ne­mo­gu­će!
Da­kle, umio sam sva­šta da ka­žem, vje­ro­vao sam po­gre­šnim lju­di­ma, slu­žio jed­nom kal­fi iz Ba­taj­ni­ce ko­ji da­nas slu­ži me­ni, ali to je bi­lo, već pet go­di­na sam čist, ne pri­je­tim vi­še ni­ko­me osim svom na­ro­du ko­ji je, fa­kat: ološ, ne­rad­nič­ki, re­tro­grad­ni, va­zda gla­dan i ne­za­do­vo­ljan onim što ima, a ima me­ne za raz­li­ku od ne­kih ko­ji ima­ju sve što im tre­ba, ali su du­bo­ko ne­sreć­ni u tom bla­go­sta­nju, jer ne­ma­ju ni­kog ni na­lik me­ni!
Sta­ri Alek­san­dar Vu­čić ne po­sto­ji! Ne­ma vi­še onog ko­ji je Klin­to­na op­tu­ži­vao za rat­ni zlo­čin i pri­je­tio hap­še­njem čim ga ugle­da, jer i go­spo­din Klin­ton je imao svoj san kao i svi mi, i to mo­ra­mo po­što­va­ti!
Mo­ra­mo po­što­va­ti sva­či­je pra­vo na dru­ga­či­je mi­šlje­nje, ma­kar ono bi­lo že­lja da nas ne­ma, da Sr­bi­ja ne po­sto­ji, ili po­sto­ji, ali kao džep­no iz­da­nje, sli­kov­ni­ca even­tu­al­no, no to su mi­šlje­nja ko­ja smo sprem­ni da pri­hva­ti­mo i raz­go­va­ra­mo o nji­ma, ma­da Sr­bi­ji ni­ko ne smije da pri­je­ti, ako se pri­je to­ga ne do­go­vo­ri­mo: kad, ka­ko, ko­li­ko i zbog če­ga?!
Sa sva­kim sam spre­man da raz­go­va­ram, ali ma­lo ko­ga ču­jem, no va­žno je raz­go­va­ra­ti pa za­to i pri­mam gra­đa­ne u cik zo­re, vo­le da pri­ča­ju a me­ni za­i­sta ni­je te­ško da se is­klju­čim i kli­mam gla­vom ko one mr­da­li­ce što se pro­da­ju kod Ki­ne­za...
Su­šti­na je u di­ja­lo­gu, za­to če­sto sa­zi­vam kon­fe­ren­ci­je za štam­pu ka­ko bih vo­dio mo­no­log, ali smo osu­đe­ni na su­ži­vot i zbog to­ga mo­ra­mo na­ći za­jed­nič­ki je­zik, iako smo iz­lo­žbom "Ne­cen­zu­ri­sa­ne la­ži" po­ka­za­li da su ne­ki i pre­vi­še pu­sti­li je­zik u Sr­bi­ji i da im je bo­lje da ma­lo za­ću­te, jer ću­ta­nje je zla­to, ili ba­rem Zo­ran Ba­bić!
Ov­dje sam jer že­lim mir u re­gi­o­nu; po­klo­ne od De­da Mra­za; da se pod hit­no pro­na­đe lič­na kar­ta mog bra­ta; bu­dem pr­vi Sr­bin ko­ji je bla­go­slo­vio Mje­sec da ho­da po nje­mu i to bez za­štit­nog odi­je­la, jer smo osim po­ve­ća­nja BDP-a uspje­li da sma­nji­mo i in­fla­ci­ju i gra­vi­ta­ci­ju na isto­rij­ski mi­ni­mum; da se čo­vjek iz vr­ha grad­ske vla­sti od­go­vo­ran za Sa­va­ma­lu sam pri­ja­vi ka­ko ne bih opet sa­zi­vao kon­fe­ren­ci­ju za štam­pu i na­go­vi­je­stio mu da znam da je on ali ne­ću da ka­že ko je jer ni­kad ni­sam bio dru­ka­ra; da ne pre­ska­čem Vu­li­na na oti­ra­ču sva­kog da­na, ali po­naj­vi­še že­lim mir, re­koh, za­to i ra­dim sve da uvijek bu­de do­volj­no ten­zi­je!
Evo, mo­gao sam li­je­po da po­dr­žim re­fe­ren­dum u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, što mno­gi­ma ne bi da­lo po­vo­da da da­nas slo­bod­no ki­di­šu na nju ko bi­je­sni psi, ali sam pro­mi­slio i shva­tio: "Pa, gdje je tu za­ba­va, on­da?!"
Mo­gao sam da uči­nim mno­go ma­nje ustu­pa­ka Ta­či­ju, ali on­da bi mo­žda ne­što i oni po­pu­sti­li srp­skoj za­jed­ni­ci na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji i šta on­da?!
Šta da ra­di­mo s nji­ma tad kad ni sad ne zna­mo šta bi­smo, osim da ih sa­bi­je­mo u taj kuć­ni sa­vjet zvan Za­jed­ni­ca srp­skih op­šti­na, ko­ja će ima­ti ve­li­ka ovla­šće­nja i čak svog po­šta­ra!
Sve sam to mo­gao, ali ni­sam, jer re­koh već pet go­di­na po­stim na "Be­o­gra­du na vo­di" i osje­ćam se sjaj­no!
Je­dva če­kam da se vra­tim u Sr­bi­ju i na­ro­du pre­ne­sem uti­ske sa ovog sa­stan­ka i su­šti­nu nje­go­vog zna­ča­ja ko­ji će uvi­dje­ti za naj­ka­sni­je dvi­je go­di­ne, od sle­de­će Olim­pi­ja­de, jer bi sve pri­je to­ga bi­lo ne­re­al­no, a ja ta­kva obe­ća­nja ne da­jem, sa­mo ih iz­go­vo­rim i za­bo­ra­vim na njih!
Još je­dan­put hva­la što ste me po­zva­li, sa za­do­volj­stvom ću i sle­de­ći put do­ći kad me na­tje­ra­ju, ovaj, kad se uka­že pri­li­ka!
Sad bih vam obo­ji­ci na­lu­pao ša­ma­re, ali ni­sam vi­še taj, no to ne zna­či da ne smi­je­te vi me­ni, jer ja ću hri­šćan­ski okre­nu­ti i dru­gi obraz, svog na­ro­da, ra­zu­mi­je se!
Sve je to ološ ne­rad­nič­ka! Daš im sred­nji prst u pred­iz­bor­noj kam­pa­nji, a oni bi ru­ku, cccc..."